Vlade i lokalne samouprave pod pritiskom su da omoguće usluge većeg kvantiteta i kvaliteta, ali u većini slučajeva to ne mogu učiniti sami. Mnoge vlade okreću se javno-privatnim partnerstvima (JPP), u nadi da će privatni sektor finansirati javnu infrastrukturu i javne usluge koje su pogođene finansijskim krizama.
Javno-privatna partnerstva podrazumevaju saradnju između vlade, vladinih agencija s jedne strane i kompanija iz privatnog sektora, s druge strane, a u cilju finansiranja i upravljanja projektima kao što su izgradnja infrastrukture, sistema transporta, mreže komunikacije, zdravstva, obrazovanja i socijalnih usluga. Ova partnerstva dobro funkcionišu kada se tehnologija i inovacije privatnog sektora kombinuju sa podsticajima javnog sektora.
Osnovni motivi zajedničkog ulaganja su podela finansijskog rizika i ekonomska profitabilnost investicije, dok je najveći rizik da određeni projekat možda neće biti podržan potražnjom.
Najčešće rasprostranjen model javno-privatnog partnerstva je koncesija, gde privatna kompanija obnavlja infrastrukturu koja je u vlasništvu države i čini je ponovo funkcionalnom. Međutim, postoje modeli javno-privatnog partnerstva u kojima se javni i privatni sektor udružuju u izvođenju projekata koji nisu isključivo infrastrukturnog karaktera, npr. izradnja proizvodnih kapaciteta, sportskih i kulturnih dvorana i slično. Treći model javno-privatnog partnerstva podrazumeva zajedničku preduzetničku aktivnost.
Nedostaci javno-privatnih partnerstava
Kompanija koja je investitor moze se suočiti sa nizom rizika. Fizička infrastruktura, kao što su putevi ili železničke pruge, uključuje građevinske rizike. Ako proizvod nije isporučen na vreme, premašuje planirane troškove ili ima tehničke nedostatke, kompanija obično snosi posledice.
Rizik potražnje imamo u slučaju manje korisnika nego što je planirano za odgovarajuću uslugu ili korišćenje infrastrukture, kao što su autoputevi, mostovi, tuneli. Ovaj rizik snosi i javni partner, zbog pogrešne procene potražnje.
Primeri implementacije JPP
Javno-privatno partnerstvo veoma je raširen ekonomski model zajedničkog ulaganja koji se dosta primenjuje u svetu, što se može potvrditi na osnovu primera Australije, Kanade i Kine, dok Zapadnu Evropu takođe polako zahvata ovaj uzlazni trend ekonomskog udruživanja.
Region Zapadnog Balkana i Bosna i Hercegovina zaostaju u implementaciji ovog „finansijskog modela budućnosti“. Snažna motivacija za intenzivnije korišćenje JPP je poboljšanje načina na koji se infrastrukturni projekti pripremaju, projektuju i grade. Imajući u vidu značaj ovakvog vida ulaganja, Bosna i Hercegovina uspostavlja funkcionalan sistem javno-privatnih partnerstava, usklađen sa standardima Evropske unije. Iako još uvek nema mnogo sprovedenih projekata ovog tipa, postoje relevantni Zakoni o JPP-u, kao i važeći podzakonski propisi, po jedan u Republici Srpskoj i Brčko Distriktu, ali i posebno, u svakom pojedinačnom kantonu Federacije Bosne i Hercegovine. Ovaj model mogao bi biti značajan za razvoj BiH, jer neophodna ulaganja u infrastrukturu, zdravstvo, obrazovanje i socijalne projekte ne mogu biti finansirana isključivo iz budžeta. Budžeti u BiH su ograničeni, kao rezultat ekonomske situacije i povećanog javnog duga.
Zaključak
Privatni sektor mogao bi bolje da identifikuje i upravlja ključnim rizicima velikih projekata. Dok se javni sektor fokusira na „ono što najbolje radi“, privatni sektor paralelno pruža podršku u realizaciji i obezbeđuje inpute, često povoljnije od javnog sektora. Zaključujemo da alokacija određenih rizika na privatni sektor može povećati ukupnu efikasnost u pružanju bolje infrastrukture i nesmetanih javnih usluga.
